Pages Menu
TwitterRssFacebook
Meni kategorija

Tekst napisao dana авг 25, 2014 u kategoriji Košarka, Polusvet | 0 komentara

Give green peas a chance – Boranija Svetskog – PART 1

Give green peas a chance – Boranija Svetskog – PART 1

Zašto je fudbal najpopularniji sport na svetu? Zapravo, nama je ovde interesantnije zašto je fudbal popularniji od košarke? Odgovor je prost i jednostavan, fudbal je najpopularniji zato što 1) svako može da ga igra, 2) svuda može da se igra, 3) nije teško da se nauči da se igra i 4) ne treba da budeš ko zna kako fizički moćan da bi se bavio fudbalom. Šta ti treba da bi igrao fudbal? Ništa, ne treba ti ni lopta, napraviš loptu od nekih čarapa, koga bole kurac, i već možeš da trčiš okolo za njom. Ne treba ti teren, igraš na poljani, igraš na plaži, igraš na ulici. Ne treba ni da praviš golove, baciš neke dve jakne na pod i eto, imaš golove. Ne treba da budeš nerealna zver fizički da bi igrao fudbal na vrhunskom nivou – pogledaj Ćavija i Inijestu kakvi su npr. (neki normalni likovi koje možeš da vidiš u autobusu), pa pogledajte onda Lebrona i Durenta (izgledaju kao mutanti jebeni). Dalje, nema tu nekih pravila koje treba da učiš – sve je jasno, ubaci ovu loptu u onaj tamo gol koristeći noge i glavu. Ako te udare, onda je faul, i to je to. E sada, da bi igrao košarku, treba ti teren (koji je neko izbetonirao), treba ti lopta (koja odskače), trebaju ti patike (duboke), treba da znaš za korake, duplu, 3 sekunde, 8 sekundi, 24 sekunde, faul u bonusu, faul na šutu, tehnički faul, namerni faul, nesportski faul, pun kurac kojekakvih pravila.

I zato se onda, ljudi u mnogim zemljama jednostavno ne bave košarkom. U nekim zemljama je vole, ali nemaju para da je finansiraju. U nekim zemljama je vole, i mogli bi verovatno da je iskeširaju, ali su užasno niski, pa im je teško da igraju sa stranim reprezentaciijama. A u nekim, jednostavno ne vide zašto bi se oni zamajavali tom glupošću pored živog i zdravog Gaelic football-a na primer.

Šta sve ovo znači? Znači da košarka ima potencijal da bude popularna u jako ograničenom krugu zemalja. To treba da budu zemlje: 1) koje ne obiluju midžetima, 2) koje donekle imaju para i 3) koje nemaju već neki nacionalno bitni sport koji je potpuno progutao sve ostale sportove. Koliko ima tih zemalja? Nema mnogo, možemo i da ih nabrojimo (dakle ovo su zemlje u kojima je košarka bitna, možda ne najbitnija, ali i dalje bitna): SAD, Portoriko, Venecuela, Španija, Francuska, Italija, Grčka, Turska, sve bivše jugoslovenske republike, Nemačka, Litvanija, Letonija, Ukrajina, Gruzija, Rusija, Izrael, Kina. Filipinci su nažalost suviše kepeci. To je 22. I to sam namakao. Možemo da dodamo još i Brazil i Argentinu, budući da su kroz godine imali dobre rezultate i izbacivali dobre igrače, ali stvarno je poražavajuće kada se mučimo da nabrojimo dvadesetak nacionalnih košarkaških timova koji uživaju neku relativno širu podršku i popularnost u svom narodu. A na Svetsko prvenstvo idu 24 ekipe, a shodno demokratiji kojoj i međunarodne sportske organizacije tako euforično streme, moraju tu da se nađu i čak 3 ekipe iz Afrike, te 2 iz Okeanije itd. I ovako skromni kvalitet na svetskom planu se dodatno razvodnjava, a posledica toga je da su Svetska prvenstva slaba i loša, a Evropska još gora sa sumanutim brojem od 24 učesnika.

I onda na Mundijalu u fudbalu koji je bio u junu i julu, od 32 ekipe imamo možda 5 ili 6 timova za koje znamo da će biti kante za napucavanje, dok u košarci, na Svetskom, ja nađem 11 timova od 24 koji su prosto i jednostavno jako loši timovi, ali su se ni krivi ni dužni našli na turniru.

E, tu počinja naša priča. Slabašni timovi sastavljeni najčešće od jednog ili dva poznata igrača, za koje manje-više svi gledaoci znaju, nadopunjeni desetoricom mahom poluprofesionalaca iz lokalnih liga vrlo verovatno će biti užasni na turniru. Ali ponekad, samo ponekad, poklope se zvezde, pa Pero Kameron odvede svoje Tall Blacks-e do polufinala. Kakvi god da ispadnu, bez izuzetka pruže dobru zabavu u ranim fazama turnira. Ovde ću se kratko osvrnuti na svaki od ovih timova. Ovi opisi će se poklapati sa nekim od Demdžinih, pošto i on piše svoju najavu koju možete da čitate ovde i ovde.

EGIPAT

Ma neka se teraju svi, praktično za koji god od ovih jadnih timova da sam uzeo da gledam istoriju dok sam istraživao video sam neke „remarkable“ uspehe iz prošlosti, ma koliko reprezentacija bila buđava. Kao Egipćani igrali devet svetskih prvenstava, a 1950 su bili peti, a 1949 su, pazite ovo, osvojili Eurobasket. Kako su osvojili Eurobasket? Tako što Sovjetski savez nije hteo ili nije mogao da organizuje, nije ni bitno, pa kome da damo da organizuje Evropsko prvenstvo, dajte Egiptu. Pa zar Egipat nije van Evrope? Nije frka, opušteno, nisu ni Sirija, ni Liban pa i oni igraju. Ludilo, ko još igra? Kako ko? Grci, Francuzi, Turci i Holanđani (!?).

Uglavnom, kako košarka postaje sve fizički zahtevniji sport, tako i podsaharski crnci stiču nadmoć nad Arapima i redovno ih dobijaju na afričkim prvenstvima. Obično to radi naša draga i dobro poznata Angola, ali o njima malo kasnije. Sada su se kvalifikovali na Svetsko tako što su igrali finale Afričkog prvenstva i izgubili od Angole naravno u finalu, ubacivši im 40 poena.

Buđavi su, ono, Egipat su u košarci. Svi će ih nabiti, ali da vidimo koji igrači mogu da pruže zabavu. Izdvojio bih sledeće glave:

Asem Marei je visok 206 i bio je najbolji skakač, a i generalno igrač na ovom prvenstvu na kojem su uzeli bronzu. Ja nemam pojma ko je kako igrao u tom timu. Mislim, da bude jasno, naravno da nisam gledao Egipat, nego čisto ovako laički nagađam, i pokušavam da praveći ove najave učinim tekme boranije malo zanimljivije sebi, a i pokojem nesrećniku koji ovo čita. Studira Minesota Stejt (nemam pojma ko su, igraju Diviziju 2, nick su ukrali od Dalasa, a grb od Čikaga).

 minnesota_state

Tu Marei beleži solidne brojke, i izgleda kao fin momak.

 Marei, Assem_1O0T1727

Anas Osama Mahmud je ril dil, ima 216 i može da trči i dribla, a kaparisao ga je Lujvil. Dečko je 95. i stvarno bih voleo da ga stave da igra, mislim da može da bude jako zanimljiv.

Vael Badr im je plej, ima 36 godina, igra u Egiptu i uvek ima najviše asistencija, tako da kapiram da će biti jedan od najbitnijih u Španiji.

Još bih izdvojio i Hajtama Kalifu, koji se zove isto kao onaj reper Viz Kalifa, pa bih ga zato izdvojio.

IRAN

O Iranu svi znaju isto, igra Hadadi, i još gomila nekih ludih Persijanaca oko njega. I stvarno, Hadadi je dobar igrač, ne samo u smislu da je uvek najviši na parketu kada igra utakmice za Iran, pa dominira isključivo na osnovu toga. Hadadi je za vreme svog boravka u Americi (mahom u Memfisu) stvarno i naučio osnove odbrane pomoću kojih je, uz fizikalije, stvarno postao solidan igrač, koji je u nekim drugim okolnostima mogao da ima solidnu NBA karijeru back-up centra. 2004. se prijavio na draft, ali ostao nedraftovan, ali ga je ipak odmah posle pokupio Memfis. Imao je nekih silnih problema sa registracijom jer je Iranac, posle su ga slali u D ligu, igrao je ograničeno vreme, ali se nekako u Memfisu zadržao do 2013. kada je u onom trejdu u kojem su se ratosiljali Rudija Geja otišao u Toronto. U Torontu nije nikada odigrao ništa jer se opet zlopatio zbog registracije, a trejdovali su ga ubrzo posle u Finiks, gde je, sad sam našao, nosio broj 98 jer je to pozivni za Iran – šmekerski, šmekerski, Polusvet odobrava.

Sad je u Iranu, prošlu sezonu je proveo u Kini, u timu u kojem će sledeće sezone dominirati naš brat D Pandas Frend. Hadadi je car i moj veliki miljenik, nauzimao se medalja sa Iranom tokom svih ovih godina, a svaki put je bio MVP, i svakako je najbolji azijski igrač od kada se Jao povukao.

 Minnesota Timberwolves v Memphis Grizzlies

Iran se na prvenstvo kvalifikovao kroz Azijsko prvenstvo 2013. koje je održano na Filipinima jer je bilo malo frkica da bude u Libanu uzevši u obzir celo sranje u Siriji. Iran je izuvao u prvoj rundi na Hamedovim leđima (protiv Malezije je stavio 21p za 13min u igri uz 8/9 za 2 npr.). Onda se po starom dobrom FIBA običaju pravila nova grupa u kojoj je Iran opet izuo, Hadadi igrao laganih 19 min u proseku, i stavljao 12+5 otprilike na svakoj. U finalu su na kraju pobedili Filipince uz 29+16 našeg heroja. To je otprilike da bude jasno kako funkcionišu i u kojoj meri se ostavljaju na Hadadija.

Ostali likovi nisu naročito bitni, svi igraju u iranskoj ligi. Biće loši na prvenstvu, to svi znamo, ali mislim da ne bi trebalo da se propusti prilika da se gleda jedan takav car poput Hadadija kada god je to moguće.

FILIPINI

Zamislite samo da živite u ogromnoj, mnogoljudnoj zemlji koja gaji košarkašku kulturu, prvenstvo je popularno, postoje rivalstva, legende, tradicija, prepune hale. Šta može da se ispreči tome da budete košarkaška velesila? To da je prosečna visina muškarca od 20 godina pa naviše 162 cm. Nije baš ni da im pomaže njihova sumanuta košarkaška asocijacija. Ovo malo stvari što sam uspeo i imao volje da rastumačim, ukazuju na to da postoji njihova glavna liga, PBA koja godinama uporedu postoji sa BAP, ali su se one 2007. ujedinile, samo što baš nisu, skroz – potpuno je neuhvatljivo. Uglavnom, nama je bitna ova BAP jer je ona kao jača i u njoj igraju stranci, koji se vode pod imenom ”imports” i smeju da igraju samo u određenim konferencijama. Izvesni Commissioner’s Cup smeju da igraju stranci, ali samo igrači visine do 205 cm, a Governor’s Cup samo oni do visine 195 cm. Demdža je pisao o tome kako se zovu timovi, ali meni je veoma zabavno bilo da pretražujem bazu podataka za sve igrače BAP u kojoj pored kategorija visine, kluba, i pozicije postoji još jedna fantastična – nadimak. Izdvojiću neke od favorite:

Sonny Alvarado – The Punisher

Marc Barroca – Coffee Prince

Ken Bobo – The Fertilizer (WTF)

Hector Calma – The Penetrator

Nino Canaleta – The Da Vinci of Dunk (!)

Mike Cortez – Cool Cat

Joel Dualan – The Refrigerator

Larry Fonacier – The Baby Face Assassin

larry fonacier

Kakav je car ovaj Baby Face Assassin, što ga više gledam, to mi je gotivniji. Stigao sam tek do slova F, i već je dosta. Ovaj tim koji ćemo gledati na prventstvu je onaj koji je izgubio od Irana u finalu prvenstva Azije 2013, i kao što je poznato, predvodi ga Andrej Bleč. Bleč je lik koji je došao u ligu kao prilično podcenjen visoki, ali je tokom godina provedenih u Vizardsima nekako uspeo da se nametne lik koji trpa u niskom postu, a vremenom je dodao i poludistancu te je postao dosta efikasan. Nažalost, dodao je i naviku da dodaje jednom po utakmici, ako i toliko i zajedno sa kretenima poput Džordana Kroforda, Nicka Younga i Džavejla Mekgija, činio je jedan od mentalno najslabijih košarkaških timova u istoriji ovog sporta. Oni su ga se ratosiljali i svi su mislili da mu je karijera otišla bestraga, kada je nekako završio u Bruklinu. Pokazao je da se ipak može držati na lancu i biti koristan za tim, prvo u ograničenim minutima, a potom i u većim ulogama. Koliko je sazreo da bude lider videćemo, ali ja lično nikada neću verovati liku poput njega, između ostalog i zbog onog Triple Double Whore klipa. Ostatak čine lokalni igrači, od kojih jedan ima 210, što me posebno interesuje da vidim.

PORTORIKO

Mislim da svi pomisle isto kada se priča o portorikanskoj košarci – niskom beku koji šiba trojke preko ruke i dribla kao da se rodio sa loptom. Gledam im sada slike na sajtu prventsva i svi izgledaju baš onako kako bi i trebalo u mojoj predstavi o Portorikancima – melezi su i istetovirani. Portoriko je zapravo jedna ozbiljna košarkaška nacija koja može da se pohvali velikim uspesima, od kojih je najveći naravno to četvrto mesto na Svetskom prvenstvu 1990, do kojeg su stigli predvođeni besmrtnim Hoseom Pikulinom Ortisom.

Carlos-Arroyo--Basketball--puerto-rico-354458_280_339

Portorikanska liga Baloncesto Superior Nacional je jedno ludo mesto, u kojem za hleb zarađuju pakleni basketaši i islužene NBA zvezde. Neki od likova koji su u ligi igrali prethodnih godina, ili i dalje igraju su: Ajk Diogu, Dekster Pitman, Tajšon Tejlor, kao i pokojni Robert Trejlor. Ipak jedna od najsmešnijih scena vezana za te NBA veterane je svakako ta u kojoj Majkl Svitni i dan danas igra, a pritom ima cirka 200 kila – samo jedan od genijalnih poteza Ajzee Tomasa.

Kad smo već kod sjajnih izbora Ajzee Tomasa, u timu Portorika je i legendarni Renaldo Balkman, koji je posle neuspešne karijere u Njujorku i Denveru, vitlao po Filipinima, Venecuelama dok se nije vratio u rodnu grudu, gde danas igra.

Arojo je posle solidne NBA karijere, nastavio da kida u Evropi, gde je prošle godine objašnjavao u Galatasaraju, jedan doktor košarke, ukratko rečeno. Još jedan kralj je i Daniel Santiago, koji ima 38 godina, a igrao je verovatno za apsolutno sve klubove na svetu; prošlu sezonu je gulio u Portoriku. Huan Hose Barea mi je takođe miljenik, koliki car čovek treba da bude da bude visok oko 180 cm i završi u NBA? Zamislite koliko se na primer on izmučio da bi stigao ovde gde je, a kojekakvi Hašimovi Tabitovi treba bukvalno da znau da hodaju i žvaću žvaku u isto vreme da bi se našli u ligi, samo na osnovu toga što su visoki. Čovek je bre back-up plej šampionskog tima iz 2011, i igra dobro gde god da igra, to je to. Čak mu ni ovo odsusvo bilo kakve organizacije u Minesoti ne odmaže da igra kontinuirano dobro. Stay black JJ!

Nastavak bacam uskoro, u njemu će biti više o Senegalu, Dominikanskoj republici, Finskoj, Novom Zelandu, Ukrajini, Angoli i Koreji.

Podelite sa prijateljima...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+1Share on LinkedIn0
Nikola Novakovic

Autor: 

    Društvene mreže:
  • facebook
  • googleplus

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *