Pages Menu
TwitterRssFacebook
Meni kategorija

Tekst napisao dana сеп 4, 2015 u kategoriji Košarka, Polusvet, Sport | 2 komentara

Najave za Evropsko prvenstvo: Zajebani

Najave za Evropsko prvenstvo: Zajebani

Ovaj tekst je četvrti u seriji tekstova-najava za Evrobasket 2015. koji se održava u pola jebene Evrope. Timovi su prema mojoj paušalnoj proceni kvaliteta podeljeni u četiri grupe: BORANIJA, LOŠI, ZAJEBANI i KONTENDERI. U prva tri teksta (evo ga prvi, evo ga drugi, evo ga treći) smo se bavili prvim dvema grupama sa sada idemo konačno na malo kvalitetnije timove, one koji, ako već neće osvojiti medalju, makar mogu da namuče one koji hoće. Sa druge strane, ovo je najvećim delom kup takmičenje, tako da apsolutno može da se desi da neki od ovih 5 timova gledamo na postolju. Najave za Evropsko prvenstvo se bliže kraju! Krećemo!

ZAJEBANI

 

9. NEMAČKA

U Nemačkoj nema mnogo filozofije. Glavni sport je fudbal, i to svi gledaju, a što se tiče ostalih sportova, sve zavisi od toga gde ima hala za šta. Ako ima rukometni klub, gleda se rukomet, ako ima košarkaški, gleda se košarka. Košarkaška kultura dakle nije baš utemeljena u nemačko društvo, što je šteta, jer je to ogromna država koja ima stanovnike dobrih fizičkih predispozicija za ovaj sport, ali sa druge strane i sreća jer jedna mala zemlja poput Srbije onda može redovno da ih šamara na velikim takmičenjima.

Reprezentacija Nemačke je tokom godina uglavnom imala čudne timove. Ove poslednje, najsvežije u sećanju, pamtimo po Dirku i gomili raznolikih faca. Nema sumnje da je Dirk, budući da je bio jedan od najboljih košarkaša na svetu, te timove nosio, i učinio da se Nemačka od devedesetih plasira na svako Evropsko i na nekima čak i uzme medalju, ali da se malo usredsredimo na njegove pomagače. Ja sam ih, ovako čisto se sećajući, podelio u tri grupe:

1) Naturalizovani Nemci prosečnih igračkih kvaliteta, ali ipak dovoljnih za bitnu ulogu u nemačkoj reprezentaciji: to su bili likovi kao što su Ademola Okuladža, Stiven Arigbabu, Mirhat Demirel, koji su se tokom svojih timskih karijera nafatirali para u Nemačkoj, a u nacionalnom timu davali sve od sebe da stave otvorene šuteve nastale posle udvajanja na Dirku.

2) Naturalizovani Nemci koji su centri iz Amerike i koji su na neku foru našli neku prababu u Nemačkoj i tako dobili pasoš: to su bili npr. Šon Bredli i Kris Kejman, koji su u to vreme bili solidni NBA košarkaši, a nemači savez je cenio da će biti dobri dodaci Dirku pod koševima. Pa, da kažemo da su bili delimično u pravu.

3) Lažni Dirkovi, tj. igrači od preko 210cm koji šutiraju kao sumanuti, ali ne ubacuju kao Dirk: To su bili Patrik Femerling i Jan Jagla npr. jednostavno neki Made in China Dirkovi, koji su više štetili nego koristili.

A da vidimo šta imaju danas. Prvo da kažem šta nemaju, nemaju Majka Cirbesa iz Zvezde, igrača koji bi im ovde jako dobro došao. Dakle, šta imaju?

Ko im je crnac?

denis šreder

Zapravo nemaju nijednog pravog „crnca“, reprezentativci Nemačke su svi rođeni u Nemačkoj, ali su neki od njih stranog porekla, o čemu nam najbolje svedoči to da ne bi mogli da pocrvene ako bi došli na odmor na Jadran.

Aleks King je (kao što smo to više puta susreli u ovim tekstovima) sin američkog košarkaša koji je posle igračke karijere u bogatoj evropskoj zemlji odlučio da se u istoj i nastani za stalno. Već ima trideset godina i celu je karijeru proveo potucajući se po Nemačkoj. Snažno krilo, ništa posebno.

Maodo Lo je jedan od talenata nemačke košarke, ali više nije ni toliki klinac, mislim, isto je godište ko Bogdan Bogdanović npr. Otac mu je Senegalac kojem mladi Maodo duguje fizičke predispozicije koje je stavio u službu obrazovanja. Trenutno je na završnoj godini Kolumbije, i ako već ne postane dobar košarkaš, makar će imati jaku diplomu sa kojom može u državnu firmu.

Denis Šreder ne izgleda kao pravi Nemac kada ga ugledate, ali je makar njegovo ime u skladu sa pasošem koji nosi. Moram da priznam da ga se ne sećam iz Evrope, i da sam za njega prvi put čuo pred NBA Draft 2013. Do večeri drafta sam mislio da lik izgleda kao neki Hajko Šafarcik dok se nije pojavio mali Rondo. O njegovim igračkim kvalitetima i značaju za tim čitaćemo malo kasnije.

Ko im je trener?

Kris Fleming.

Christopher Fleming (born May 13, 1967) is an American medium, paranormal researcher, television personality, and public speaker. He has written numerous articles and produced various print and online publications on the topics of paranormal activity and psychic phenomena.

Okej, nije taj, mada bi bilo zanimljivo da medijum void košarkaški tim. Mogao bi možda da provali na tajm-autu koju je akciju protivnički trener nacrtao. Mogao bi npr. telepatski da traži savet od Fila Džeksona tokom utakmice. Mogao bi da provali koji igrač mu je kako raspoložen i o čemu razmišlja: da li će posle tekme na kurve ili u ledenu kupku. Trebalo bi da se okuša u trenerskom poslu, kad može ovaj Kris Fleming, zašto ne bi mogao i medijum Kris Fleming?

Elem, trener Kris Fleming je kao igrač godinama tavorio u nižim nemačkim ligama dok nije postao trener. Kao trener je godinama uspešno vodio Artland i Bamberg, dok krajem prošle godine nije preuzeo nemački državni tim. Ako neko dobro poznaje nemačke košarkaške prilike, to je on, pozvan je da vodi reprezentaciju – presuda je Polusveta. Od ovog leta će tokom sezone raditi i kao asistent Majku Melounu u Nagetsima.

Ko im je najbolji igrač?

dirk i ademola

Dirk Novicki. Godine prolaze i Dirk gubi fizičke predispozicije što se i vidi u njegovim statistikama, ali Dirk ne gubi osobine koje su ga učinile jednim od najvećih careva u istoriji sporta. Uzima manje ugovore kako bi oslobodio kep, priladođava se manjoj ulozi na terenu i povrh svega, sa svojih 37 godina u nogama, i dalje dolazi u Nemačku leti kako bi gulio patike i pomogao svom timu da napravi pomena vredan rezultat na domaćem terenu. Nije više sila kao što je to bio slučaj 2005. kada je, suprotno svim nepisanim pravilima košarke, doslovno sam doveo Nemačku do srebra, ali je i dalje jedan od najboljih igrača na prvenstvu koji samo svojim prisustvom čini nemački napad dobrim. Trpaće, i to dosta, ali neće trpati dovoljno da napadne medalju.

Denis Šreder je eksplodirao prošle sezone u Atlanti i pokazao da, iako nije baš Rondo, nije ni mnogo daleko. Fizički je dominantan bek i u NBA, a kamoli na Eurobasketu, i zna kako da vodi napad, mada ima tendencija da se zaglupi. U Atlanti je to manje štetno, budući da njegova uloga u timu nije toliko značajna, ali će ovde trener i Dirk ipak morati da ga drže na uzici. U svakom slučaju, primarni dribler i organizator napada Nemačke, u odbrani će biti značajno oružje ako se bude trudio, a nema razloga da to ne bude slučaj.

Tibor-Pleiss

Tibor Plajs je ogroman, a nije ziljav u rukama, što je kombinacija koja ti uz minimalnu dozu sreće (nepovređivanje i IQ>80) donosi NBA ugovor. U Barsi smo mogli da ga gledamo prošle sezone i dokazao se da je odličan evropski centar. Dobro se rola iz pika i snažno završava (iznenađujuće je skočan i odlično trči za 218cm), u odbrani zna da koristi svoje ručerde, u postu je dosta nepodmazan, ali ne beznadežno, tako da apsolutno može da posluži kao bek-ap u Juti sledeće sezone. Da se uverite, evo i njegovog klipa propraćenog trećom najčešćom pesmom za košarkaše klipove – I’m In The Zone.

Da apsolviramo dakle, najčešće pesme za košarkaške kompilacije:

1) Remember My Name

2) All I Do Is Win

3) I’m In The Zone

Ostatak tima čine solidni basketaš Hajko Šafarcik na pleju, i gomila prosečnih šljakera iz nemačke lige od kojih je možda najbolji Benzig, atleta koji je prošlogodišnjom sezonom u Bajernu zaslužio ugovor u Španiji ovog leta.

8. TURSKA

Kao što svi znamo, Turska tokom godina ima mnoge sjajne igrače, ali oni u reprezentaciji mogu da budu u igri za medalje isključivo ako se takmičenje održava u Turskoj. Onda uzmu srebro jer u finalu naiđu na dominantan tim. Tako je bilo 2001. kada su naišli na silan tim SRJ, koji je tada uzeo jednu od najlakše osvojenih medalja u istoriji srpske košarke, a tako je bilo i 2010. kada su u finalu pali od Durenta i mlade NBA ekipe okupljene oko njega. Ta 2010. je za svakog navijača Srbije u košarci naročito bolna jer je Srbija očigledno bila bolja, ali i očigledno bila oštećena suđenjem, tako da nam je izmakla šansa da igramo protiv Durenta i ostalih NBA igrača. Na svu sreću, šansa nam se vratila 4 godine kasnije, ali taj tim je bio mnogo jači i razbucao nas je 100 razlike.

Dakle, Turci su u nekoj prelaznoj fazi. Hido i Okur su već godinama van reprezentacije, a rešili su se da se oproste i sa bulumentom bekova koja ih je pratila svih tih godina (Onan, Arslan i ostali). Kanter je budaletina, i neće ga biti na prvenstvu (kapiram da ga nisu zvali jer su znali da bi nešto kenjao), Preldžić je rešio da se odmori, Ašik je rešio da uživa u slatkom kešu koji je ovog leta namlatio. Sa timom koji im je posle ovih otkaza ostao sigurno se neće obrukati, ali je moj utisak da su i dalje dosta kratki za borbu za medalje. Ali, kao što znamo, evropske reprezentacije uvek imaju jednog dozvoljenog keca u rukavu…

Ko im je crnac?

bobby-dixon_17.06.2015

Bobi Dikson, sada poznat kao Ali Mohamed. Bravo Diksone, care! Što ne bi uzeo to ime? Šta ti fali? Što ne bi krstio sebe po Muhamedu Aliju kad već imaš legitimnu šansu za to? Polusvet pozdravlja!

Dikson je late-bloomer, i imao je tipičnu karijeru niskog američkog pleja u Evropi (Francuska, Poljska, Italija), dok mu se sve nije složilo u Karšijaki. Šutirao je kao sumanut, sekao odbrane i Karšijaku doveo do titule šampiona Turske, što ga je preporučilo za novog pleja Fenera i turske reprezentacije. Trebalo bi da im bude dobar, u ovoj nestašici turskih plejmejkera na svim pozicijama, ne samo na kecu, Dikson im je melem na ranu.

Ko im je trener?

Šugavi Ergin Ataman. Srbi ga mrze jer je bezobrazan i podao, i on zna da ga mrze i zato nosi pancir kada dođe u Srbiju. To je sranje i košarka ne treba takva da bude, i pomoglo bi kada bi svi debili prestali da je prate i da zbog nje bodu ljude noževima. Eto, to je rečeno.

A o Atamanu kao treneru nisam nikad imao neko mišljenje, to seže iz vremena u Efesu, mada se mora priznati da je u Galati pravio dobre rezultate. Ako bi me neko pitao da li ima neki stil kojim voli da njegova ekipa igra, ne bih mogao da odgovorim, iskreno.

Ko im je najbolji igrač?

ersa iljasova

Pa valjda Ersan Iljasova. Mada sam mišljenja da nikada ne igra dobro za reprezentaciju, ovaj rođeni Uzbekistanac sa krštenicom sumnjive verodostojnosti je u NBA napravio dobru NBA karijeru i na mahove je igrao stvarno odlično. Prototip je savršene streč-četvorke i kada ubacuje trojku 40%, jako je koristan za svoj tim. Snažan je i dugačak i može da pomogne u odbrani, a naročito na skoku. U reprezentaciji je sada glavni kreator, ali bez driblinga to teško funkcioniše. Jedona dobra stvar sa njegovim lošim igrama u nacionalnom timu je ovaj šut na kraju klipa, šut koji je Srbiju pre četiri godine odveo u četvrtfinale.

Tu je još Čedi Osman iz Efesa, talentovani igrač i nada turske košarke od kojeg nisam mnogo video do sada, ništa što bi me ostavilo bez daha. U stvari lažem, ovo me je prilično ostavilo bez daha:

Sinan Guler je solidan šljaker i dobar flaster u odbrani, a nekada može da te poremeti i šutom. Jedno vreme je pisao blog genijalnog naziva Guler Goes Hard, na sajtu Euroleague Adventures koji sam nekada pratio, pa sam prestao, ali sada vidim da nije uopšte loš, možda mu vredi dati drugu šansu.

Balbaj i Mahmutoglu bi do sada već trebalo da budu bolji igrači nego što su postali, a Sipahi je dobar plejmejker u budućim godinama u EL. Centri su drveta, ali mogu da posluže – jedini koji igra u NBA, Aldemir, je verovatno najgori, ali i najmlađi.

7. ITALIJA

Posle sjajnih timova pod Sandrom Gambom, koje su predvodili Menegin stariji i ta ekipa, Italija je u devedesete ušla kao zemlja sa najjačom košarkaškom ligom u Evropi. Kinder, Timsistem i ostali timovi koji menjaju imena taman kad ja pohvatam stara su harali Evropom. To se i odrazilo na italijansku reprezentaciju koja je devedesetih redovno osvajala medalje. Predvođeni Karltonom Majersom, Gregorom Fućkom, Bazileom, Markonatom, Kjacigom i ostalima, Italijani su Jugoslaviji u drugoj polovini devedesetih bili možda i glavni konkurent kada se ona slavna litvanska generacija raspala.

*Trivia: Koliko možete da se setite italijanskih prezimena koja se ne završavaju na samoglasnik? Osim Kjaciga, mogu da se setim još prezimena Zof i Bufon (golmanima izgleda to pogoduje).

Poslednja medalja za Italijane je osvojena sada već davno, 2004. godine, i to je bila olimpijska bronza. Od tada polako kreće zlatno doba po pitanju talenta u Italiji (mnogi dobri evropski i NBA igrači) i crno doba za nacionalni tim. Povrede, otkazi i nedostatak zajedničke atmosfere su učinili da Italija ne bude ni blizu medalja za sve ovo vreme. U ovom trenutku su u italijnskom državnom timu svi koji treba da budu, svi su zdravi i deluju veoma dobro u pripremnim utakmicama. Da vidimo da li će sve štimati? (Mislim, kao da sad ja znam da li će štimati…)

Ko im je crnac?

danijel heket

Denijel Heket. Iako nije „crnac“ po našoj polusvetskoj opšteprihvaćenoj definiciji, Heket je jedini igrač koji ovde iole odgovara toj definiciji. Čak mu je i srednje ime Lorenco! Ćale igrao basket u Italiji, svidelo mu se, ostao i dobio malog Denija, kojeg je posle slao da uči škole u Amerike: srednja škola u Kaliforniji, a univerzitet je bio UCS, škola koja je u poslednje vreme dala neke dobre igrače u NBA, tipa Nikola Vučević, Nik Jang, Taž Gibson i naravno Brajan Skalabrin. Nije uspeo da se uvali u NBA, ali je zato već napravio lepu karijeru u Italiji. Odličan je šuter, atletski je nadaren i igra dobru odbranu. Nije neki krem evropskih Amerikanaca, ali je dosta dobar.

Ko im je trener?

Simone Pjaniđani. Pjaniđani je najbolje što Italijani trenutno imaju dostupno za klubu nacionalnog tima. Posle silnih godina u Montepaskiju gde je dominirao Italijom i uvek bio blizu F4 EL, ako ga nije igrao, od 2009. je trener italijanske reprezentacije. Obraća pažnju na trendove, brine se za odbranu i skok, samo je možda problem što je on navikao na fajterske ekipe, a ova sa Barnjanijem, Galinarijem, Datomeom je više ekipa finese. Mada, ko zna, možda ih izloži da se potuku za medalje, dugo Italija nije imala ovako dobru situaciju.

Ko im je najbolji igrač?

danilo galinari

Danilo Galinari. Galo je bio već malo spor pre agonije sa brojnim povredama kolena, a sada je već dosta spor. No ipak, Galinari je odličan šuter i razigravač i u ovoj konkurenciji se od njega očekuje da ozbiljno trpa u šta ja i verujem. Odbrana mu je i na ovom nivou manjkava, a možda je problem to što baš i nema neke zveri od odbrambenih igrača na perimetru koji bi mogli da mu čuvaju leđa. Dobijaće dosta lopti na lakat i u post i odatle mu se sa svim ovim šuterima otvara gomila opcija.

Luiđi Datome nije uspeo da se nametne u Detroitu i Bostonu kao neka streč četvorka (jednostavno ne može da skače i igra odbranu pod NBA koševima, ma koliko bio sjajan šuter). Ovde bi verovatno i mogao da igra na poziciji 4 u streč postavama, i odatle stvarno može da bude ubitačan. Sledeće sezone ga gledamo kod Željka u Feneru, trebalo bi da bude zanimljivo.

Barnjani, a otkud znam za Barnjanija? Na prvenstvu 2011. se sećam da ga je Krstić uništio, a to je bio vrhunac Barnjanijeve NBA karijere (Jedna utakmica – večni sud kvaliteta na Polusvetu, dame i gospodo). On može da šutira i trpa oko koša, u to nema sumnje, ali mislim da bi za reprezentaciju bilo malo korisnije da to radi u manjoj meri. Jer ako on bude njihov volume-scorer, njihov napad ne postaje ništa specijalno.

Marco-Belinelli

Belineli će biti super, i ima nekoga da propisno uništi na ovom prvenstvu, samo je pitanje koliko će biti efikasan i u otvorenim situacijama ako bude bio primarni plejmejker u timu. Meli je fin igrač za imati pod košem, Kuzin će snažno udarati ljude u svom reketu, a Aradori, Ćinćarini i posebno Đentile su sposobni šuteri i raznovrsni napadači, ali svi oni koji su do sada pomenuti su u najboljem slučaju prosečni odbrambeni igrači. Jedino Aradori može malo da se pošiba, on je dosta krupan.

Sve ovo daje Pjaniđaniju gomilu načina da ukombinuje petorke koje mogu da šutiraju i sa svih pet pozicija čak, ali može da mu zada i dosta muka, ukoliko se sve raspadne, što se dešavalo Italijanima u prošlosti.

6. HRVATSKA

O nekakvoj istoriji neću pisati ništa, svi ionako to znamo. I samo da se zna, ovo što ja pišem o Hrvatskoj je proisteklo iz mog praćenja stanja u hrvatskoj košarci koje je ipak dosta ofrlje, pozivam svakoga iz Hrvatske ko ovo čita da da svoj sud, i da me ispravi ako sam nešto lupio.

Posle godina osrednjosti, košarka u Hrvatskoj je ponovo u uzletu. I to dokazuje, osnovna stvar koja ti treba za buđenje košarkaške javnosti su supertalentovani igrači. Da se nisu pojavili Šarić, Hezonja i Bender, da li bi bila ovolika ložnjava u Hrvatskoj za basket? Sasvim je jasno, kad su ti najveći talenti braća Delaš, Lukša Andrić i tamo neki, otkud znam, Šime Olivari, jasno je da neće ljudima biti zanimljivo. I onda, KK Split se ugasio ili šta već, ljudi u Zagrebu gledaju hokej, a na Ciboninim tekmama hala zvrji prazna. Mislim, nemam ja ništa protiv hokeja, naravno da ljude zanima kvalitet, ali je malo tužno kad grad i država sa takvom tradicijom ne uspevaju da iole animiraju gledaoce. Naravno, glavni uzroci za ovo su loš rad u savezu i nedostatak para, kao i svuda.

Sada je to već malo drugačije, ipak malo bolje i aktivnije, čak je Hrvatska dobila i deo organizacije ovog prvenstva. Na prošlom je osvojeno četvrto mesto, izjednačeni najbolji plasman od ’95. na nekom velikom takmičenju. Pored ovih mladih nada, postoje i dobri stariji hrvatski igrači u evropskim, a sad već i u NBA okvirima.

Ko im je crnac?

epa02892309 Croatia's Dontaye Draper in action during the preliminary round match between The Former Yugoslav Republic Of Macedonia and Croatia at the EuroBasket 2011 in Alytus, Lithuania on 01 September 2011. EPA/ARMANDO BABANI

Dontej Drejper. Dobri stari Dontej, Karmelov pajtaš i bivši MVP Eurokupa, i ove godine će igrati za Hrvatsku. Meni je on značajno bolji igrač od Lafajeta i nije mi jasno zašto je ovaj bio prva opcija na pleju dok se nije povredio. Odličan je odbrambeni igrač, kada uhvati protivničkog pleja u presing bukvalno mu ne da da diše, a uz to je i dobar šuter. Nije pravi plejmejker koji razigrava ceo tim, ali to će valjda ionako raditi Bogdanović i Tomić. Mislim da je ovo dobar potez, mislim da je Drejper komplementaran sa ostalim bitnim igračima u timu.

Ko im je trener?

Velimir Perasović. Ne znam ko bi sada bio najbolji za selektora Hrvatske. Perasović nije neka faca da se usereš kad ga vidiš kao što su kod nas npr. bili Željko, Duda ili sada već i Sale, ali ne vidim ko bi bio bolji u ovom trenutku za Hrvatsku. Spahija je kod kouč-Bada, i verovatno je tamo nešto naučio, ali njegovi rezultati iz Evrope nisu bili da padneš na dupe. Perasović je smiren i deluje kao da ima plan, a do sada nije ostao upamćen po nekim glupostima. Nije trener koji može nekom genijalnošću da iznese tim van svojih granica, ali nije ni neka budala koja može da te ukopa.

Ko im je najbolji igrač?

bojan bogdanovic

Bojan Bogdanović je Perasovićev pulen još iz dana Cibone, i, dok mlade nade ne porastu još malo, neosporni vođa ovog tima. Verovatno najbolji spori igrač na spoljnim pozicijama u NBA ligi se odlično snašao u prvoj sezoni u Bruklinu uprkos pomenutom manjku brzine. To je kompenzovao dobrim šutem (biće još bolji kako se bude navikavao), i pametnom igrom u kojoj je uspeo da skapira kako da iskoristi brojna udvajanja koja sebi privlači Bruk Lopes. Na ovom, evropskom nivou, Bogdan može jako dobro da kreira iz driblinga, iz spot-ap situacija, ali i iz posta, što je nešto što ćemo sigurno gledati u igri Hrvatske na prvenstvu. Bogdanović jeste kreator, ali ako ne dobije određenu podršku od ostatka tima u kreiranju šuteva, hrvatski napad je osuđen na osrednjost u najboljem scenariju. (Na kraju ovog pasusa ipak moram biti asshole – i pored svega ovog nabrojanog, i pored mog divljenja prema karijeri koju iscrtava, meni će Bogdanović uvek biti onaj lik koji je dao trojku koja je prethodila Kecmanovoj Trojci.)

Ante Tomić ko Ante Tomić, uvek jedno te isto, a narod ko narod, uvek očekuje bolje. Ante zna da trpa i da igra sa lakta, odakle zna i da dodaje i da šutira i da se okreće pa igra leđima. Ali ne zna da skače, i ne zna baš da brani koš kako bi se očekivalo. I neće naučiti, kako stvari stoje. Ali ovo što zna, zna da radi na nivou koji je dovoljan da već godinama igra za pretendente na osvajanje Evrolige. U hrvatskoj reprezentaciji je drugi kreator, i razvio je dobru hemiju sa Bogdanovićem.

Mario Hezonja polako postaje najbolji hrvatski ambasador u Americi posle King’s Landing-a. Prgav je, iskurčen, ali itekako talentovan i u stanju da ti jebe kevu, ako ga ne čuvaš dovoljno pažljivo. Mislim da ne postoji šansa da ne postane značajan NBA igrač, pod uslovom da bude zdrav. Mali je kompletan paket – šut, dribling, fizikalije. U ovom kontekstu, možda nije najbolje da mu se ne daje toliko lopta, ali Teodosić je Srbiju vodio do srebra kada je bio samo dve godine stariji.

daario-naharis

Dario Šarić je već sada savršen komplementarni igrač u petorci, i njegov osnovni kvalitet je taj all-round momenat koji su imali mnogi veliki igrači koje sada neću da pominjem da me ljudi ne bi pljuvali kako trčim pred rudu. Petorka Drejper-Simon-Bogdanović-Šarić-Tomić je stvarno raznovrsna i može da te napadne na mnoge načine, a u svakom od tih načina svoju ulogu ima i uredno obvlja Dario.

Rok i Roko su zapravo jedan Bob Rok sa dve glave, Miro Bilan je postao sasvim dobar i iskoristiv centar (pitanje je da li iskoristiv na Eurobasketu ili samo u Jadranskoj?), Kruno Simon je odličan basketaš kojeg valja imati za šestog igrača, od Marka Tomasa ne znam šta je ostalo, a Rudež je u svemu ostalom osim u spot-ap trojci beznačajan što će povući i manju minutažu za njega. E da, i Luka Žorić. Pa okej je valjda, ako igra malo.

Sve u svemu, itekako tu ima mesa, ali nema nekih temelja i jasne hijerarhije, nema identiteta. Ali, sa druge strane, ovo prvenstvo je idealna šansa da se isto stekne. Zato Hrvatsku ne treba videti kao favorita, već kao tim koji uz poklapanje kockica možda može to da postane.

5. LITVANIJA

Onome koga interesuje istorija ove male, i za košarku nenormalno zainteresovane, zemlje preporučujem film The Other Dream Team koji je ESPN napravio u svojoj 30 for 30 seriji. Možda jeste malo patetičan, ali lepo objašnjava neke stvari i opisuje odnos Litvanaca prema košarci pre, za vreme i neposredno posle Sovjetskog Saveza. Koncentriše se na legendarnu generaciju Litvanaca predvođenu Sabonisom, Marčuljonisom, Kurtiaitisom i ostalima koja je vladala prvo u dresu SSSR-a, a potom, od devedesetih i kao samostalna Litvanija. U nekim delovima je dosta politički obojen, ali je u nekim i veoma zanimljiv i duhovit, npr. kada govore kako su švercovali garderobu sa gostovanja u Sovjetski Savez ili kako su se skontali sa Grateful Dead-om da ih na Olimpijskim igrama 1992. baš taj bend sponzoriše. (Na naslovnoj slici teksta imate motiv sa legendarne majice koju su u Barseloni Litvanci nosili, a za koju su Grateful Dead platili.)

Kada su se sredinom devedesetih (posle Olimpijskih igara u Atlanti) Sabonis i Marčuljonis povukli, i dalje solidan litvanski tim je potonuo u prosečnost. Iz prosečnosti ju je trgla zlatna medalja na Eurobasketu 2003. u Švedskoj gde su Jasikevičius, Macijauskas i Šiškauskas vodili Litvance do iznenađujuće ubedljivog zlata. Ta generacija posle začudo nije osvajala medalje iako je Litvanija uvek bila u vrhu svetske košarke (par puta su bili četvrti). Od 2010. godine, i bronze koju su osvojili protiv nas, Litvanci ponovo kreću sa vrhunskom košarkom, iako mi trenutna generacija nema neke genijalne talente. Mladi igrači su solidni, ali nemaju svog Šarunasa Jasikevičiusa, a naravno da su pomognuti od strane veterana poput braće Lavrinovič, Kleize, Javtokasa i Kaukenasa. Sada tih veterana više nema (tj. Javtokas je na neku foru opet prisutan), i sve je ostalo na ovim mladim igračima koji već prave dobre karijere u NBA i EL. Doduše, nisu više toliko ni mladi, ali su svi u sličnim fazama karijere što je često bitno za sticanje hemije. Tako da je to još jedna pohvala za litvansku košarku – ovo je druga smena generacija zaredom posle koje je Litvanija ostala apsolutno konkurentna.

Veliki problem će im biti što tu nije Donatas Montiejunas. To je igrač koji je deo ove generacije, i ma šta mislili o njemu, on bi im sada bio od velike koristi, jer im na četvorci ostaje rupa. Ali o tome kasnije. Što se Montiejunasa tiče, od pavijana koji šiba trojke bez ikakvog rezona i savesti, Donatas je postao igrač koji je Hjustonu ozbiljno falio u sve tri plejof serije. Mislim, nije da bi sa njim oni pobedili Golden Stejt, ali je kombinacija trojke i igre u postu koju Donatas donosi od velike koristi za tim. Valjda se sada neće istripovati da je NBA zvezda i da je svaka lopta koju on ne rokne bačena lopta. Stvarno, napredak koji je pokazao tokom prošle sezone je odličan, verovatno mu je falilo malo vremena da se navikne na kilažu pošto su ga u Americi natovili ko zna čime. Vidite kakav je bio dok je igrao u Evropi:

montiejunas mlad

A vidite koliki je to sada bizgov. Kao da su ga pčele izujedale.

montiejunas konjina

Ko im je crnac?

Nemaju ga, naravno, nikad ni nisu, mada je u nedostatku poslovičnog fantastičnog litvanskog plejmejkera verovatno i bilo pomišljanja na tu temu. Mislim da se Litvanci ipak suviše ponose svojim talentom i svojom bazom igrača da bi posezali za crncem. Ali, ako ih stigne crna serija, porazmisliće o tome, uveren sam.

Ko im je trener?

Jonas Kazlauskas. Bivši litvanski košarkaš iz sovjetskog perioda je posle godina rada u Litvaniji (Žalgiris i Ritas), Olimpijakosu, CSKA i Kini, od 2013. ful-tajm selektor Litvanaca. Litvanska igra je uvek bila poznata – bekovi vrte pikenrol iz kojeg otvaraju gomilu potencijalnih trojki kojima mogu da te unište. Sada to nije baš tako, Kalnietis nije Jasikevičius, a ostali bekovi još manje. Centri su sada ono što je najjače litvansko oružje. Reket bi trebalo da bude dobro čuvan, skok bi trebalo da regulišu njihovi veliki centri i baza njihove igre će biti čvrstina u odbrani.

Ko im je najbolji igrač?

Jonas Valančunas. Već je postao fizički dominantan u NBA, ali mu se talenat nije ostvario koliko se očekivalo. Baš zato je i bio toliko hajpovan – toliko telo sa toliko talenta je obećavalo višegodišnju ol-star karijeru, ali na kraju se ipak ispostavilo da se radi o odličnom šljakeru, ali ne baš ostvarenom napadaču. I ovako će biti dovoljan Litvancima da se pobrinu za dve veoma bitne stvari: čuvanje koša i skok.

valanciunas_jonas-640x360

U kakva smo ovo vremena došli kada Litvanci nemaju bekove? Pa jebote, kad gledaš, letonski bekovi nisu ništa mnogo lošiji od njihovih! Kalnietis je solidan u odbrani i zna da vrti pikenrol, ali nije neka zver. Seibutis je okej, Mačiulis je super ol-raunder, Kuzminskas je ono što je nekada bio Jasaitis, a njihova planirana startna četvorka, Jankunas, je baš bezveze.

Tu bi na scenu trebalo da stupi mali Domantas Sabonis, Arvidasov sin. Klinac studira na Gonzagi, nije div kao što mu je ćale bio, ali je talentovan i atletski nadaren, videćemo kakav će biti.

Od Litvanaca valja očekivati igru koja će biti nikad nelitvanskija, ali to je igra kojom se lome jači od sebe i igra kojom se prave iznenađenja. Mada, to svakako može i biti igra kojom se ne postiže dovoljno poena, i igra kojom se nerviraju sopstveni navijači.

Podelite sa prijateljima...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0
Nikola Novakovic

Autor: 

    Društvene mreže:
  • facebook
  • googleplus

2 Komentari

  1. Par gresaka samo, Italijani su 2004. osvojili srebro.
    Hrvatima je najveci uspeh OI srebro, a imaju i 2 EP bronCe.
    Sipahi ne ide na prvenstvo, a Kanteru ne da preCednik njihov da igra. Ostalo je super 😀

    • Pa Hrvatskoj je od ’95 najveći uspeh četvrto mesto, ove medalje su osvojili pre toga.

      Ovo ostalo si u pravu, nisam se dovoljno dobro informisao o Turcima, mada mi ni nije preterano žao. 🙂

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *