Pages Menu
TwitterRssFacebook
Meni kategorija

Tekst napisao dana сеп 17, 2014 u kategoriji Košarka, Polusvet | 2 komentara

Vau deda koji si car 3 – Awards

Vau deda koji si car 3 – Awards

Bila je ovo lepa vožnja. U mnogome zahvaljujući i ovom sajtu koji smo pokrenuli, ali ipak najviše zahvaljujući potpuno neočekivanom uspehu naših, ovo prvenstvo je verovatno i moje omiljeno u životu. Za Indijanapolis i Atinu sam ipak bio previše mali da pohvatam sve niti koje košarku čine tako kompleksnom igrom. I sada sam verovatno, ali sam u poslednjih 12 godina ipak vidno napredovao.

Prvi košarkaški World Cup je bio dosta slab, ako ćemo iskreno, neamerička košarka sve vidnije nazaduje u odnosu na NBA. Žreb je učinio da dva dela kostura budu prilično nejednaka po snazi, tako da su se Amerikanci šetkali do finala (a onda i u finalu, ispostaviće se), a skoro pa jedine atraktivne utakmice turnira su bile one u kojima su timovi bili jednaki u svojoj osrednjosti. Španski deo kostura nam je dao par gustih utakmica, ali i to je bilo umanjeno, tako da smo stvarno imali rekordno mali broj neizvesnih krajeva tekmi.

Prvenstvo se u nedelju završilo ovim našim ubedljivim porazom od Amerikanaca. Jednostavno, za makar i najmanju šansu protiv njih bio nam je potreban njihov loš šuterski dan. Umesto toga, naleteli smo na uštimovani machine gun offence Kajrija, Hardena i ostalih tako da je utakmica nažalost bila rešena u sedmom minutu. Kako je moj drugar rekao, bilo bi super ako bismo mogli mi da uzmemo srebro, a Španci i Amerikanci da igraju finale. Ostali smo bez željno iščekivane tekme – kraljice turnira između Španaca i Amera, ali mislim da nikome u Srbiji nije naročito žao zbog toga.

Dok Srbija čeka careve iz reprezentacije na dočeku u Beogradu da se tamo sa njima ispravlja i savija, mi ćemo se pozabaviti onime što svakog pravog košarkaškog geeka dovodi u ekstazu – pravljenju listi!

Osmislio sam više kategorija u kojima se ocenjuju različiti (anti)talenti, kao i poslednju, bez određenog naziva u kojoj ću napisati nešto o onim igračima koji su zaslužili da se o njima nešto napiše, a nisu poptali ni pod jednu kategoriju. Zato, krenimo.

MVP

Miloš Teodosić

O njemu je sve već napisano, pa neću ni ja previše. Odigrao je najbolju košarku u životu, secirao je protivničke odbrane u pikenrolu, šutirao trojke nestvarno, skoro pola ih je ubacio. Vlada situacijom na terenu u napadu, sve vidi, na svaki dobar backdoor cut je dao savršen pas, kada god je bio moguć. Svaki put je naše centre nagradio za dobro ostvarenu poziciju savršenim spuštanjem lopte u post, svaki put kada mu se otvorio prostor ulazio je u reket i rešavao flouterom ili na tabli. U odbrani je bio dosta aktivniji nego inače, dosta je to i dalje daleko od bilo kakve kvalitetne odbrane, ali i ovo pokazuje da je konačno promenio razmišljanje. Bio je pravi vođa tima, i zasluženi MVP. On je bio igrač koji je bio najzaslužniji za uspeh svog tima u Španiji, i ova titula je potpuno zaslužena.

ALL STAR TEAM

milos-teodosic

Miloš Teodosić

Klej Tompson

Nikola Batum

Entoni Dejvis

Kenet Farid

Trener: Sale Đorđević

Da krenemo od Saleta, njegov izbor je jednostavno najlogičniji. Kao što sam već pisao u prethodnim osvrtima, on ne radi ništa genijalno, ništa revolucionarno i zapanjujuće, Sale jednostavno vešto koristi karte koje su mu podeljene i stavlja svoje igrače u dobre pozicije u kojima im maksimizuje talente, a minimizuje mane. Tim se poboljšao pod njim u odnosu na početak prvenstva u mnogome zato što je dobro reagovao na poverenje koje je Đorđević davao igračima. Odlična motivacija (što ”stručnjaci” vole da kažu ”psihološka priprema” utakmica) i smisleno vođenje mečeva su Saleta zasluženo doveli do ovog mesta. Ako se timu projektuje plasman oko 8. ili 10. mesta, a on ga uvede u finale, onda u ovoj kategoriji ne treba da bude mnogo priče.

Uporedivši svoju petorku, sa onom zvaničnim, Fibinom, dolazimo do jasnog zaključka da je moja tačna i dobra, a njihova loša, iznuđena i produkt mnogo toga nekošarkaškog.

O Teodosiću sam sve što mislim napisao gore, i za njegovo članstvo u petorci nema nikakvih dilema. Klej Tompson je bio najbolji spoljni igrač SAD u svim utakmicama osim finala, a uz to i jedini njihov spoljni igrač koji se zapravo povremeno trudio i da igra odbranu. U napadu je jednostavno dizao kada god je imao i najmanju šansu da to i učini, ne posedujem nikakav podatak, ali mislim da u reprezentaciji od 10 puta kada dobije loptu sedam puta šutne, dva puta je spusti na parket, a jednom doda. To je u ovom avangardnom sistemu koji su Amerikanci igrali jednostavno bio deo plana igre, plana koji im je bio omogućen fizičkom nadmoćnošću. Ubacio je 22 od 53 trojke i za mene je on drugi igrač petorke šampionata. Batum je Francuzima doneo bronzu, a zamalo ih je praktično sam i uveo u finale. Do one rafalne paljbe protiv Srbije šutirao je trojke 17%, a onda je u poslednje dve tekme ubacio 10 od 17 trojki uz 65% šuta iz igre. Uz sjajno zalaganje koje se najbolje ogledalo u presingu u odbrani, i pamet i svesnost svoje uloge sekundarnog plejmejkera u napadu, Batum je jedan od najsvestranijih igrača na prvenstvu, i sigurno zaslužena trojka u najboljoj petorci. Farid je od svih Amerikanaca odigrao najneočekivanije dobro, jer je njegova uloga u NBA totalno šljakerska. Ovde je odlično provalio da je fizički nadmoćan i otišao pod koš da svoje poene zaradi (mnogi mladi evropski igrači bi mogli na njega da se ugledaju). Uvek na skoku, uvek na protivničkom šutu, uvek spreman za utrčavanje pod obruč za lake poene – Farid je bio fantastičan. Mislim da nije previše da tri Amerikanca budu u petorci turnira kada se uzme da su turnir uzeli pobeđujući sve preko 30 razlike. Danas u NBA postoje dve superzvezde LeBron i Durent. I to je to, ni Grifin, ni Pol, ni Lav, ni Vestbruk nisu u razgovoru sa njima. Jedini koji može da im se na vrhu pridruži u doglednoj budućnosti je mali Dejvis. Dečko je čudo prirode atletski, a pritom je pametan i vredan lik koji još itekako ima talenta za igranje basketa. Dečko dominira utakmicom, a da ne mora da ubaci nijedan koš – on je čovek-odbrana. U napadu zna da radi nogama u postu, ima mekanu ruku za poludistancu, razume kretnje, svima treba da bude drago što smo imali priliku da Entonija Dejvisa gledamo u utakmici sa našim košarkašima.

SECOND ALL STAR TEAM

Kajri Irving

Goran Dragić

Boris Dijao

Pau Gasol

Jonas Valančunas

Trener: Majk Šiševski

Najlakše je sada reći, pa šta je Šiševski trebalo da radi, osvojio bih ja sa Amerikancima zlato. Ali, Matori Poljak je shvatio kako sa ovim momcima treba, trpeo ih je u greškama i nije im dao da se opuštaju, pametno forsirajući brzu igru na veliki broj poseda. Bilo mu je jasno od početka da zbog fizikalija to niko ne može da prati, i to mu je donelo ovu laganu titulu svetskog prvaka.

Kajri je šutirao fantastično celo prvenstvo, mi to najbolje znamo. Po meni je on dosta precenjen gunner, ali je neosporno pretalentovan i sa Lebronom će užasno napredovati. Dragić je lav koji zajedno sa bratom nosi svoju zemlju na Svetskom prvenstvu posle užasno teške, ali i užasno uspešne NBA sezone. Verovatno najbolji beli bek na svetu trenutno, fizički neverovatan, ratnik i borac – Gogi je car. Plus je isprozivao Australijance kada su namerno izgubili od Angole, bravo Gogi! Dijao – čovek svestranost. Šta god da ti treba, koja god rupa da se zapuši – Dijao je tu. Nema Parkera – Dijao je plej. Nema dobrog skoka – Dijao ide na skok. Ne ide šut – Dijao ubaci trojke, trebaju laki poeni – Dijao ubaci sa posta. Fantastičan košarkaš. Pau je bio igrač prvenstva do četvrtfinala, bio je nezaustavljiv u napadu, ali Gober je ovoga puta bio njegov Kriptonit, slično kao Kirilenko pre 7 godina. U svakom slučaju, mogli smo da uživamo u verovatno poslednjem nastupu za reprezentaciju jednog od najvećih evropskih košarkaša ikada. Valančunas je ogroman i jak ko bik, sam je pobedio Novi Zeland, a zamalo i Francusku. Izvanredan je u skoku, sam drži odbranu, ali bi mu u napadu dobro došao neki konstantniji šut sa poludistance.

LVP

Basketball: USA Basketball Showcase

Derik Rouz

Bez mnogo razmišljanja Derik je izabran za najgoreg igrača šampionata. Možda nije fer budući da momak nije igrao košarku praktično dve godine, ali ovo je bio stvarno užasan nastup. Situacija je ista kao pre godinu dana kada se vratio u Bulse – fizički deluje da je tamo gde je bio pre povrede, ali nešto ozbiljno ne štima. Onaj šut koji je kao vežbao i navežbao tokom godina je sada gori nego što je ikad bio (15/59 iz igre, 1/19 za tri!!!!), a oko koša više nijedan težak šut ne može da ubaci. Ovo prvenstvo je trebalo da posluži savršeno da ga uvede u takmičarsku košarku, ali je samo otkrilo koliko je ovaj Rouz daleko od onog starog. Nažalost, meni deluje da je toliko daleko da ga nikada neće ni stići.

NO STAR TEAM

Derik Rouz

Čenk Akjol

Andres Noćioni

Donatas Monteijunas

Dramli Plamond

Trener: Huan Orenga

Orengin izbor je jasan i potpuno očekivan, nije uspeo ubedljivo najjači tim ovog dela kostura da stavi u poziciju da promeni igru, ukoliko stvari krenu po zlu, te su Španci samo giljali jedno te isto, iako to očigledno nije išlo.

Rouzovu grozotu od igre sam gore već opisao, a zbog Andresa Noćionija sam imao grižu savesti što sam ga stavio ovde znajući kakav je igrač nekada bio. Ipak, zasluženo je, telo mu je umrlo, a on je ostao nekakav spot-up šuter u napadu koji ćoškari u nadi da će dobiti šut posle Skolinog udvajanja, ali sve šuteve koje je dobio je promašio (6/26 za 3 na prvenstvu). Njegov kolega na bočnim pozicijama je Čenk Akjol iz Turske koji ima samo jedan zadatak, a taj je da čeka povratne i pretvara ih u trojke. Za igrača koji ama baš ništa drugo ne radi ni prosečno, 36% za tri je premalo da bi opravdalo ostalu neefikasnost. Monteijunas je ovde ipak najveći mamlaz u petorci, koji je rešio da sa svojih 213cm treba da šiba trojke kada god se domogne lopte (pritom ih je ubacio 4 od 20 u Španiji). Onoliki čovek koji je toliko lenj i neitnteligenan i alergičan na reket ne zaslužuje ništa drugo sem prezira. Dramli Plamond je biće nastalo ukrštanjem Mejsona Plamlija i Andrea Dramonda koje je ulazilo u igru u garbage time-u za reprezentaciju SAD (koji je nažalost trajao oko 30 minuta na njihovim utakmicama). Potpuna pogubljenost u odbrani, a i u napadu (osim na ofanzivnom skoku, naravno), i ono komično izvođenje bacanja. Dramond je klinja i fizički je moćan, tako da za njega još i ima nade, pod uslovom da nauči makar malo da igra košarku, ali Plamli je već teško popravljiv slučaj.

SECOND NO STAR TEAM

Leri Tejlor

Dante Egzum

Evan Furnije

Aleksandr Lipovij

Paulius Jankunas

Trener: Jasmin Repeša

Repeša nije zapravo toliko ni kriv, koliko je žrtva izneverenih očekivanja koja su doduše bila previsoka za hrvatski tim. Ono polufinale sa prošlog Eurobasketa nije bilo realno stanje kvaliteta, a i zamena Lafajet-Drejper im nije naročito pomogla. Ipak, Džezmin nije učinio ništa kako bi u prvi plan stavio Tomićeve kvalitete, a nije uspeo ni da ih sakrije. Ukratko, video je da ne ide kako treba, a nije ništa menjao.

Brazilci, ako ćete već da imate Amera u timu, nađite nekog koji zna da igra košarku, ovaj Tejlor baš ne može ništa. Egzum posle užasne Letnje lige i ovde pokazuje da su se svi sa njim možda zaleteli, ali možda je samo klinac koji se malo ukenjao, u svakom slčaju sa onakvim fizikalijama čeka ga karijera. Možda ne all-star karijera, ali sigurno karijera. Poražavajuće je da jedan NBA bek bude onoliko nebitan na FIBA prvenstvu, kao što je Furnije bio na ovom. Lik je sveden na običnog ćoškara koji šutira 25% trojku. Da je De Kolo bio zdrav, naš Evan verovatno ne bi ni išao na prvenstvo, korisniji je onaj Džekson, keve mi. Koliko je Lipa jadan košarkaš svi znamo, ali ajde da malo ilustrujemo. Na praketu je u pet utakmica svoje selekcije provodio 26 minuta u proseku uz onaj indeks korisnosti 2. Jankunas ne zna ništa, pa onda radi ono što mu je najlakše da radi – šiba trojke. Ne ulaze trojke, ali nema veze, ionako ga ne bi dao ni da je u postu.

ALL DEFENSIVE TEAM

Riki Rubio

Nikola Kalinić

Nikola Batum

Entoni Dejvis

Rudi Gober

Rubio je konstantna opasnost na protivničkog beka sa loptom i bio je predvodnik najbolje odbrane na šampionatu na spoljnim pozicijama. Krao je 3,6 lopti po tekmi (7 protiv nas!). Kalinić se dokazao kao elitni odbrambeni na perimetru, ima tu zaraznu agresivnost. Ako smo imali belog Medžika (Bodiroga) i belog Barklija (Milojević), sada imamo i belog Tejšona Prinsa (onog dobrog Tejšona od pre 8-9 godina, ne ovog leša što sada igra za Memfis). Ili možda beli Merion, sad mi se više sviđa beli Merion, uglavnom, kapirate šta hoću da kažem. Batum je samo potvrdio kakva je klasa, nadam se da će ove fenomenalne igre u odbrani postati konstanta ubuduće u Portlandu, a ne ostati samo povremeni bljeskovi. O Dejvisovom gospodarenju ovim delom parketa sam već pisao, a o Goberovom više u nastavku teksta.

SECOND ALL DEFENSIVE TEAM

Sinan Guler

Stefan Marković

Klej Tompson

Demarkus Kazns

Omer Ašik

Guler i Ašik su bili stubovi turske odbrane koja je bila jedna od najboljih u Španiji, Ašik ume da zatvori reket i to je fakat, a ovaj mali je pit-bul koji ne prestaje da trči za protivničkim bekovima. Marković je odigrao odlično, ma koliko nas nekada nervirao, ali ima telo i brze noge da isprati skoro sve bekove, uz to je i neviđen hasler, donese par živih lopti koje ukrade ni iz čega na svakoj tekmi. Kazns je držao reket kada Dejvis izađe bez ikakvog osetnog pada, a masom je protivničke centre razbacivao unaokolo – odličan atleta za tako teškog i visokog igrača. Kleja sam već pomenuo, sjajan odbrambeni igrač na perimetru, naročito u ovoj konkurenciji.

DEFENSIVE MVP

gobert

Rudi Gober

Mali kondor sa rasponom krila od skoro 2,4 metra je pokazao zašto mu se predviđala svetla budućnost iako ne zna baš šta treba da radi sa loptom kada nije u poziciji da je zakuca i odvali obruč. Napisao sam već u prošlom tekstu, u delu o našoj utakmici sa Francuzima, Gober je bio taj koji je menjao tok utakmica (protiv nas) ili ih držao u ritmu u kojem to odgovara Francuskoj (protiv Španaca). Odlična 1 na 1 odbrana na Pauu, klinika u hedžovanju pikenrola i zaštiti obruča u svim utakmicama – mali je zver u nastajanju. Juta Džez je konačno dobila svog novog Marka Itona.

DEFENSIVE LVP

Džejms Harden

Ovo je verovatno bilo najlakša odluka od svih. Kakva je on lakrdija od odbrambenog igrača su verovatno svi već videli, ali uvek možemo da se podsetimo:

Prosto je neverovatno da mu ne smeta da mu se svi smeju zbog toga, i da na sve te kritike ne odgovara makar malo većim zalaganjem. Sa druge strane, možda je samo tolika kraljina da ga baš zabole šta misle o njemu, on samo voli da igra u napadu, a ne voli u odbrani i može mu se. Ionako mu Mori dovodi razne Patrike Beverlije, Dvajte Hauarde i Trevore Arize da mu čuvaju leđa. Mnogi veliki igrači su bili dosta lošiji u odbrani, nego u napadu (Dirk ili Neš npr.), ali su uvek bili dovoljno savesni da igraju timsku odbranu u kojoj njihovi nedostaci mogu da se prikriju. Možda Džejms jednostavno treba još da sazri.

PROBLEMATIC HAIRCUTS TEAM

BASKET-WC-2014-ESP-FRA

Mahdi Kamrani

Evan Furnije

Abdu Bađi

Domantas Monteijunas

Nenad Krstić

Jednostavno likovi za koje kad ih vidiš, postaviš televizoru pitanje: zašto ovaj lik ima ovakvu frizuru? Zašto je Kamrani mislio da je dobro ostaviti ono malo kose na temenu? Zašto je Furnije pomislio da je dobro napraviti još izraženije lošu frizuru Žofrija Lovernja? Zašto Bađija frizer nije ošišao do kraja? Zašto Monteijunas izgleda kao učenik neke zemunske srednje tehničke škole koji umesto Eleze treše fura litvanski dres? I zašto Krstić pobogu više ne obrije ono paperje sa temena?

COOL-ASS HAIRCUTS TEAM

fotu

Manuel Fortuna

Moris Ndur

Džek Martines

Ajzak Fotu

Anderson Varežao

Ovo su već frizure koje zahtevaju izvesno poštovanje i prosto grade auru kulosti oko onih koji ih furaju. Od iskusne mirofonke Manuela Fortune i kikica Morisa Ndura, do Sideshow Bob tripa Andersona Varežaa, ili onoga na glavi što ima Captain Jack ovo je zaista krem hairdressing-a na ovogodišnjem prvenstvu. Ajzak Fotu je ipak šampion ove kategorije i lik zaista izgleda kao neko maorsko proročanstvo.

YUGOSLAVIAN MONARCHISTS TEAM

bradonje

Serhio Rodriges

Džejms Harden

Kostas Kajmakoglu

Kejsi Frenk

Miroslav Raduljica

Brade! Za svaku bradu vezan je određeni look, i poseduje određenu zajebanost. Serhio ima tu jaku nemanjićevsku crtu, kao neki isposnik koji vešto barata mačem. Harden je tipičan pripadnik Nation of Islam, ili neki zatvorenik iz serije Oz. Kajmakoglu je sa ovom žešće riđom bradom najzajebaniji i ima taj viking fazon, palim sela-žrtvujem device. Kejsi Frenk je krstaš u pozrazi za hrišćanskim relikvijama, a Raduljica enforcer bajkerske bande, odnosno lik serije Sons of Anarchy.

DARK ALLEY TEAM

Aleks Garsija

Džek Martines

Nene

Demarkus Kazns

bilo koji Senegalac

Termin Dark Alley Player je patentirao miljenik ovog sajta Džejlen Rouz koji je već sada daleko legendarniji kao novinar, nego kao igrač. Odnosi se na likove koji ne bi želeo da sretneš kada si sam u mračnoj uličici. Skoro uvek su ova mesta rezervisana za visoke i mišićave igrače, ali ovog puta sam rešio da ubacim i jednog beka, to je plej Brazila Aleks Garsija. Skroz izgleda kao član jedne od onih srednjeameričkih bandi, koji pritom drži uzi u nisko spuštenim farmerkama. Džek Martines jednostavno izgleda kao uvek nervozni brat od tetke Bena Volasa, a Nene kao nekakav zli duh koji kao kazna dolazi u izolovana Brazilska sela i odnosi decu. Bugi Kazns izgleda kao obezbeđenje Ejvona Barksdejla u seriji Wire, a petorku popunjava zaista bilo koji reprezentativac Senegala. Momci su ogromni i ne deluju naročito prijateljski nastrojeni.

NAJLJIGAVIJE GOVNO (RUDY FERNANDEZ AWARD)

Rudi je van konkurencije budući da se sama nagrada zove po njemu. Ova nagrada je osmišljena da se dodeli igraču koji svojom pokvarenošću nervira sve poštene gledaoce, ali ovog puta je laureat čitav tim:

Australija

Bumersi su uvek kao simpatični i priznajem da sam i ja za njih često navijao u prošlosti. Izgradili su identitet da istrčavaju na teren sa uvek sličnom kompozicijom tima – odlični visoki + dobri basketaši bekovi koji uvek imaju dovoljno kvaliteta da nekom favoritu sjebu koncepciju. Na ovom turniru su osetili da bi mogli do polufinala, pa su u najgorem maniru ljigi odlučili da besramno puste Angolu naočigled celog sveta kako bi izbegli Amere pre finala. Sportska pravda ih je na svu sreću kaznila, pa ih je Preldžić na radost svih ljubitelja sporta poslao kući u osmini finala. Uvek ću navijati protiv tima koji se služi nesportskim metodama kako bi postigao što bolji plasman.

 

BEST TOWEL-WAVING BENCH

Srbija

Raško i Simonović dobro barataju peškirima, i njihova uloga je zaista bila na zadovoljavajućem nivou u tom pogledu na ovom prvenstvu, ali Štimac je jednostavno pobednik ove kategorije i zaslužio je sve pohvale na račun peškiromahanja na ovom prvenstvu. Kidaj Vladimire!

srbija klupa

THE MOST IDIOTIC FANS

Litvanci

Molim vas ne snimajte više onu dvojicu bilmeza koji bacaju koske i tapšu jedan sa drugim, ne mogu nikako da nađem sliku sa njima, ali svi koji ste gledali Litvance znate na šta mislim. Jednostavno, prestanite da ih snimate, užasno su iritantni. Ni drugi nisu naročito dobri, ali ovi su zaista zagađuju.

litvanci majmuni

NO CATEGORY WINNERS

Posebne čestitke Polusvet šalje sledećim učesnicima Mundijala 2014:

Braći Lavrinovič (tj. više Darijušu) zato što svojom svestranošću već više od deset godina čine pravu noćnu mogu za sve odbrane protiv kojih igraju,

Luisu Skoli i njegovim Zombijima koji već pet godina odbijaju da umru, i vraćaju se na svako takmičenje igrajući lepu, organizovanu i atraktivnu košarku,

Fransisku Garsiji, jednom od predvodnika ove sjajne generacije Dominikanaca koja nažalost svoj talenat nikada nije okrunila nečim opipljivim, inače baja je ubacio 18 od 28 trojki na ovom prvenstvu i borio se ko lav,

Nemanji Bjelici jer je konačno postao onakav igrač kakav je oduvek trebalo da bude, čvrst u skoku, napada više i sporije igrače licem, a može i preko njih da šutne, jednostavno complete package u telu od 209 cm,

Hamedu Hadadiju i Gustavu Ajonu zbog požrtvovanosti i borbenosti kojom su predstavljali i predvodili svoje zemlje iako je bilo jasno da su kvalitetom mnogo ispod svojih rivala,

Emiru Preldžiću, jednom od mojih omiljenih evroligaških igrača, koji je vodio Tursku dalje nego što je njen realni kvalitet, i pokazao da je svestranost najveća vrlina koja čini igrače velikima,

Tomasu Ertelu jer je pokazao kako jedan školovan evroligaški plejmejker može da pomrsi račune mnogim zvučnijim imenima, samo ako igra pametno i hrabro,

– i Gorgiju Đengu jer se kao lav borio za svoj tim, i dokazao da sa onim šutem sa poludistance, za njega svakako postoji budućnost u NBA.

Podelite sa prijateljima...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+1Share on LinkedIn0
Nikola Novakovic

Autor: 

    Društvene mreže:
  • facebook
  • googleplus

2 Komentari

  1. Zasluzili ste bookmark nakon ovog teksta.:)
    Mozda Kole kao trener druge petorke…

    • Dobar je bio Kole, imao je muda da da Goberu šansu, ali mislim ipak da su ova dvojica ispred. A i bilo mu je lako, imao je Dijaa, još jednog trenera na terenu. Šiševskog je teško zanemariti, ipak je trener tima koji je pobeđivao sa preko 30 razlike u proseku.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *