Pages Menu
TwitterRssFacebook
Meni kategorija

Tekst napisao dana сеп 14, 2014 u kategoriji Košarka, Polusvet | 0 komentara

VAU DEDA KOJI SI CAR – Week 2

VAU DEDA KOJI SI CAR – Week 2

Dobar je ovaj sport ponekad, stvarno je dobar. Mislim i sport generalno, ali naročito košarka, budući da je ona ipak za klasu najbolji sport. Dobra je i sa tog gledišta da je jednostavno dobra zabava, npr. NBA je kao nekakva dobra televizijska serija koja ima cirka 500 likova koji se non-stop menjaju, plus serija traje već skoro 70 godina, a i svake godine je nova sezona. I takva zabava ima više nivoa – odnos između franšiza, odnosi u menadžmentima unutar franšiza, odnosi struke i igrača, odnosi igrača međusobno, u istim ali i u protivničkim timovima, jednostavno toliko tih tananih nivoa koji čine praćenje NBA toliko zabavnim i podložnim različitom seciranju i analiziranju.

Praćenje domaće košarke je privlačno na sasvim drugi način. Domaća košarka je u velikoj meri mučna, često loša u kvalitetu, skandalozna u organizaciji i uistinu obiluje stvarno neprijatnim njuškama. Ali, domaća košarka poseduje taj lokalni element prostog i jednostavnog loženja na svoj tim, i tu sama košarka kao igra nije toliko bitna kao narativ koji ide uz nju. Kao npr. Partizan iz 2010. koji prolazi sve one jake i prebogate timove i dospeva do Fajnal For-a kao totalni underdog. Jednostavno, puca te na sasvim drugu stvar, puca te na emocije. Ako tim za koji u određenoj utakmici navijam u NBA napravi sjajnu akciju i završi je zakucavanjem, ja reagujem osmehom i zadovoljnim klimanjem glavom, budući da sam zadovoljan time što gledam kvalitetnu košarku. Ako kojim slučajem Partizan odigra sličnu akciju, ja se penjem na stolicu, dižem pesnice uvis i vičem AAAAAAAA!!!!! dok me grlo ne zaboli. Jednostavno, drugačije te radi.

E sad, reprezentacija je nekakav hibrid ove druge vrste, u kojoj divljina izbija iz tebe još duplo jače, ali je sve nekako lepše i smislenije. Jednostavno, pričao sam sa Dulerom, posle druge od ovih nenormalnih pobeda, osećaš se bre lepo, osećaš se zadovoljno. Teško mi je išta suvislo i da kažem o utakmici, budući da je praktično nisam ni posmatrao kao neko ko voli košarku i zanima se za nju, već sam ova tri ludila od tekmi gledao kao što sam to činio kada sam bio dete. Samo gledam da li ćemo mi da damo koš i plašim se da ga ne daju oni nama.

BRAZIL, NAMA NE TREBA BRAZIL

Kada sam se na jedno dva minuta do kraja tekme sa Brazilom malo opasuljio i postao svestan da idemo u polufinale, počeo sam da razmišljam o tekmi i igri naših koja nas je dovela do tih 30 razlike. I nisam imao pojma, jedino objašnjenje je bilo to da su nam svi igrači igrali do jaja. Tek sada kada sam došao sebi, lakše mi je da se osvrnem na tekmu. Jako je bilo bitno što su Kalinić i Marković izujedali Markinjoša i Barbosu na početku, i time im oduzeli širinu u napadu, jer kada ova dvojica ne mogu da šutiraju, ne mogu ni njihovi visoki da rade unutra. Mnogo smo bolje rotirali na njihovim šuterima posle povratnih lopti koje su Varežao i Spliter slali zbog udvajanja, i ostavili smo im šut za 3 na lošim procentima. Što se tiče napada, imali smo veliki plus kada je Teodosić dobro šuterski počeo jer je to otvorilo prostor za Bjelicu i Bogdanovića da kreiraju za sebe i druge iz 1 na 1. Bjelica se na ovom prvenstvu stvarno dokazao kao klasa u takvim situacijama, i kada igra četvorku vrlo lako dolazi do obruča kada igra licem protiv krupnijih i sporijih četvorki kakve su bile Varežao i Nene, a zna i da je dobro izbaci napolje na trojku ili da je dobro podvali centrima. Bogdanović je odigrao drugu dobru partiju zaredom, i to je uz doktora Teodosića već značilo da je naš napad razigran, ali koliko razigran, videli smo tek u drugom poluvremenu. Onakvo pucanje iz svih oružja bukvalno nismo videli od 2001. i Eurobasketa u Turskoj. Spolja, pa kada stane, onda iz posta (Old Man Neša je objasnio par puta), pa iz tranzicije, sve bre. Savršena utakmica, i to druga zaredom, i mi sasvim zasluženo igramo polufinale.

Haha, koji sam pacijent, kao ne znam šta da napišem o tekmi, pod utiskom sam, i onda lapo strane u wordu o tekmi.

U nastavku tog dana, koji ozbiljno pretenduje za top 10 dana u mom životu, bili smo počašćeni još jednim izlivom euforije. Navijao sam za Francuze koliko verovatno nisam navijao za stranu reprezentaciju od kada je Dirk odveo Nemce u finale 2005. Koliko god Španci bili doktori košarke, i jedna od najjačih košarkaških reprezentacija u istoriji, jednostavno uvek ću zadržati pravo da navijam protiv njih. Francuzi su odigrali sa mudima, pametno i agresivno i ostavili Špance na samo dve ubačene trojke pritiskanjem španskih bekova koji su, kada se pogleda, realno podbacili na ovom prvenstvu. Ključnu ulogu je odigrao „mali“ Rudi Gober koji je doktorski čuvao reket, ali je onoliki imao dovoljno brze noge da isprati Paua kada je ovaj igrao licem ka košu. Dijao je očigledni vođa tima i trener na terenu, jednostavno najveća all-round klasa na celom prventsvu. Na kraju je sve rešio Ertel, i naterao mene i drugare da gledajući tekmu skandiramo U-ER-TEL dajući zasluženi omaž jednom jedinom Petru Dendi. O svima njima više ćemo imati da kažemo u sledećem delu vezanom za polufinale. Špance smo izbegli, ložnjava je počela da se akumulira neslućenom silom, Ameri su nam blizu, nikad bliže od 2010.

TAKE OFF YOUR BERETS, PUT ON YOUR ŠAJKAČAS

srbija-finale-svetskog-prvenstva

Koliko god Francuzi bili jači i od Grka i od Brazilaca, bio sam optimističniji pred ovu tekmu jer sam znao da sada imamo mnogo više šanse nego na prošle dve. Jednostavno, igramo fenomenalno u ovom trenutku, šutiramo trojke timski 38%, lopta kruži odlično u napadu, agresivni smo u odbrani, opasni na postu, Sale dobro rotira. Onda sam počeo da razmišljam o tome kako sada imamo nikad veću šansu za finale, kako sada mora da nam se vrati za ono protiv Turske od pre četiri godine, kako ćemo sigurno izgubiti od smrdljivih Litvanaca, jer su odmorni i nisu smoreni, isto kao pre četiri godine.

Ali sve to stezanje u stomaku me je prestalo onog trenutka kada je tekma počela, a Teodosić nastavio da bude MVP prvenstva na još izraženiji način. Milina je bilo gledati ga, čovek gospodari pikenrolom. Ako odeš ispod bloka, šutne i da trojku, ako se centar dobro odvije da mu lob pas, ako može, probije pa da igraču koji je ostao višak posle pomaganja… Čovek je neverovatan, ono je škola košarke za mlade plejeve što je on odigrao u prvom poluvremenu. Na kraju poluvremena vodili smo 14 razlike, mada smo imali utisak da je trebalo još i više s obzirom da smo dobili potpuno nepotrebne poene posle šuteva one dvojice debila Furnijea i Džeksona. Tri Batumove ili Ertelove trojke ne bole koliko jedna ove dvojice pacijenata. A Batum, Batum je počeo da igra. Na prvenstvu je do tog trenutka šutirao trojke 17% i realno je morala da mu se desi jedna odlična šuterska partija, ali koliko odlična videli smo tek u poslednjoj četvrtini.

U drugo poluvreme ulazimo tako što govorimo (mi što gledamo tekmu je li) da je okej da odigramo egal četvrtinu i da smo sigurno prošli. I odigramo mi egal četvrtinu, dobijemo je čak 1 razlike. Ali već vidimo da nešto nije kako treba i da nikako nismo sigurni za pobedu. To se ne tiče toliko Batumovog šuterskog ludila, koliko korekcija koje su oni napravili u odbrani. Već je u poslednjim napadima prvog poluvremena Kole (no Nataša Bekvalac) provalio da je jako efikasno za Francuze da stave Batuma na Tea i da ga ovaj u presingu prati od naše osnovne linije i jednostavno ga odseče kao kreatora u našem pozicionom napadu, prebacujući celu organizaciju na Bogdanovića i Bjelicu. Druga bitna stvar je da su našli petorku prvenstva, sa kojom igraju najbolje u oba smera, Ertel-Furnije-Batum-Dijao-Gober, u kojoj je u odbrani, pored Batuma na Teodosiću, najbitniji Gober koji fantastično hedžuje svaki pikenrol, ali stiže da se za milisekund onim svojim nogetinama i ručetinama vrati u reket ili spreči pas do rolera.

U četvrtoj kreću da nas zapravo stižu jer ovoj zastrašujućoj odbrani dodaju neverovatan šut za tri. Svi verovatno već znaju, ali likovi su dali 9 trojki i 39 poena u četvrtoj. U prvom poluvremenu su dali 32 poena. Batum je do kraja ubacio 35 poena uz 8/12 za tri (ona poslednja sa pola ne bi trebalo ni da se računa). U tom delirijumu u kojem vrištim do promuklosti po inerciji, bilo od sreće, bilo od neverice izazvane neverovatnim šutom Francuza, više nisam ni siguran šta se sve dešavalo. Bez zajebavanja mi je sve kao u magli, onog Raduljičinog usera ne bih skoro ni sećao da ga kasnije na jutjubu nisam gledao 20 puta. Ono čega se sećam je da je Bogdan rešavao fantastično jedan na jedan i tako nam održao glavu iznad vode, i da smo junački ubacili svako od poslednjih šest bacanja. I da smo se plasirali u finale. I da smo se svi onako znojavi i promukli izgrlili i izljubili. I da sam ponovo osetio ono blaženstvo, ono sa početka ovog posta.

I da sada igramo protiv Amerikanaca. I sada znam da su šanse u finalnoj utakmici 95-5 za njih, ali isto tako znam da su šanse da dobijemo Grke, Brazilce i Francuze posle onakve igre u grupi bile 99-1 protiv nas, to znam.

I znam da će Ameri vrlo verovatno biti prvaci sveta, ali znam da će ovaj tim Srbije zauvek ostati neprikosnoveni prvak Polusveta.

Idemo.

Naslovna slika – izvor fiba.com

Podelite sa prijateljima...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0
Nikola Novakovic

Autor: 

    Društvene mreže:
  • facebook
  • googleplus

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *