Pages Menu
TwitterRssFacebook
Meni kategorija

Tekst napisao dana апр 28, 2015 u kategoriji Košarka, Polusvet | 0 komentara

WTF momenti srpske košarke – Part 4 – Još jedno čudo u Istambulu

WTF momenti srpske košarke – Part 4 – Još jedno čudo u Istambulu

Čudo u Istambulu u kontekstu srpske košarke može da se odnosi na mnoge stvari. Dobra iskustva koja nas, ljubitelje košarke iz Srbije vezuju za Istambul su Đorđevićeva trojka Huventudu 1992. ili dominantno osvajanje Evropskog prvenstva 2001. pod vođstvom Pešića. Loše iskustvo je ona krađa iz 2010. na Svetskom prvenstvu.

sasa djordjevic

Ovde ću ispričati priču o jednom duelu iz oktobra 2010. godine, duelu koji nije nosio ni približnu važnost za naš sport kao ovi događaji pomenuti gore, ali je, kada se iz ove perspektive pogleda, bio možda poslednji tango jedne dobre generacije koja je ostala skoro pa bez ijednog trofeja. Ovo je priča o klubu koji se zvao Hemofarm i koji je nekada bio košarkaški bitan i njihovom susretu sa bivšim MVP-jem NBA lige.

Vršac je dobio svoj košarkaški klub 1946. Kroz godine, tim je menjao imena iz nekog razloga, zvao se redom Jedinstvo, Mladost, (jako originalno, komunisti, jako originalno) Inex Brixol, Agropanonija, Vršac, Inex i od 1989. do 2012. Hemorafm. Hemofarm je košarkaški klub za koji svi znamo jer je vršački klub postao poznat i relevantan tek pod tim imenom. Pre toga, dok je nosio ova silna imena, tim je bio u drugoj ligi u jednom trenutku (što uopšte nije sramota uzevši u obzir kakva je jugoslovenska košarka tada bila), ali do 1992. je uglavnom blejao po nekim nebitnim vojvođanskim ligama. Onda je firma počela da sipa pare u klub, a u klubu je počelo dobro da se radi i Hemofarm je postao jedna od najbitnijih jugoslovenskih/srpskih košarkaških ekipa.

Sezone 1995/1996. trener im je bio Marin Sedlaček. Zapravo to nisam znao, saznao sam tek kada sam počeo malo da istražujem da bih napisao tekst. Zapravo, nisam znao šta tačno Marin Sedlaček radi osim što je ponekad na RTS-u komentator. I vidi se da on zna o košarci, ali se vidi i da dosta kenja. On je zapravo činovnik u administraciji FIBA, on organizuje onaj kamp Basketball Without Borders, i ide po svetu i drži klinike gde ne znam o čemu priča. Valjda ne priča trenerima o trenerskom poslu, budući da mu je ova sezona u Hemofarmu bio jedini rad sa seniorskim timom uz jedan kratak period u kojem je trenirao švedski tim.

marin sedlacek

Sve je funkcionisalo dobro u tom vremenu u klubu, sezone 1999/2000. igrali su Kup Koraća (dok je još bio internacionalno takmičenje) i stigli do finala jebote. Pukli su od Unikahe za koju su igrali Ernandes, Mršić, Sonko, Vajs (onaj kojeg je Karter preskočio). Tu se već formirala prva dobra generacija Hemofarmovih igrača koju je vodio Stevan Peković, krilo sa opasnim šutem koji je pre toga igralo i za Zvezdu i Budućnost. Igrali su još Đorđe Đogo, Dragoljub Vidačić, Marko Ivanović, i trener Željko Struja Lukajić.

Druga opasna generacija Hemofarmovih igrača uzdigla se sredinom nultih, i za nju vezujemo tri poraza u tri godine od kojih su se navijači i igrači Hemofarma teško oporavili, ako ikad i jesu.

Vođa ovog tima je bio Milenko Topić – igračina sa velikim pedigreom, čovek koji je igrao dobro i osvajao trofeje gde god je zaigrao, a pritom je konstantno izgledao kao da se probudio pre 5 minuta. Topić je osvojio srebro na Olimpijadi u Atlanti, zlato u ’97. u Španiji i ’98. u Grčkoj, i bronzu ’99 u Atini. Alo! I to nije bio grejač klupe, Topić je bio ozbiljno bitan, glue-guy koji je radio sve što treba u tim jugoslovenskim timovima. Čak je i sa Hemofarmom uspeo da osvoji jedini trofej kluba ikad – Jadransku ligu 2005. na Fajnal Ejtu (?!) u Beogradu. U tom timu su igrali još mnogi drugi dobri igrači – Nebojša Bogavac, Petar Popović (tada je zapravo bio dobar ili ja samo romantizujem sopstvenu prošlost), Saša Vasiljević, Pera Božić, Jasmin Hukić itd.

milenko topic

Prvi srceparajući poraz (za mene doduše nikako nije srceparajući, budući da sam Grobar) se desio u finalu plejofa 2004. protiv Partizana. The „Ušla je ka kap“ Game*. Svi je se sećamo, ali nije na odmet da vidimo drugi najepskiji Partizanov koš u Vujoševićvoj eri pose Kecmanove trojke u Zagrebu.

*Ova utakmica je u narodu poznata kao The „Ušla je ka kap“ Game jer je Vlado posle utakmice, upitan da prokomentariše svoj šut za pobedu rekao: Ne znam, ušla je ka kap.

Jadan Lazo Bakmaz, ako je to Lazo Bakmaz.

Druga tekma koja ih je još više slomila, ako se to ikako moglo dogoditi, je poraz u revanšu polufinala Uleb kupa sledeće godine, 2005. Hemofarm je u prvoj tekmi oduvao Makedonikos sa 107:84, ubacio 14 od 27 trojki i sa laganih 23 razlike otišao u Grčku na revanš. Ono što se desilo je neobjašnjivo, Hemofarm je u Kozaniju, nekoj pripizdini u severnoj Grčkoj, izgubio 31 razlike – 96:65 i Makedonikos je prošao dalje. Košarkaši Hemofarma su bili očajni, uprava se (džabe) žalila, a Makedonikos je doživeo najveći uspeh u svojoj istoriji.

Kako su uspeli da prokockaju 23 razlike iz prve tekme? Prvo, Makedonikos je imao ozbiljan tim predvođen Pitom Majklom (da, da, onim iz Barse, dao im je 32 poena), tu su bile i poznate ex-yu face Nenad Čanak, Dragan Lukovski i Slaven Rimac (sva trojica na krajevima karijera, doduše) i obavezni žilavi grčki lokalci smešnih prezimena (Papamakarios, Haralambidis itd.). Drugo, Makedonikos je u tom jebenom Kozaniju igrao u nekoj smešnoj halici gde navijači stoje odmah uz teren i nekakvim trubama duvaju igračima pravo u uši. Treće, i da budem iskren, najbitnije, igrači Hemofarma su se živi usrali i nisu znali šta treba da rade – jedino tako su i mogli da izgube 30 razlike od tima od kojeg realno nisu bili lošiji uopšte. Još jedan težak, ali stvarno težak poraz.

zlatko bolic

Došla je nova sezona, Lukajić više nije bio trener, došao je Pavićević, tim se malo promenio oko Topića – tu su bili Džo Vukosavljević, Zlatko Bolić u poslednjoj sezoni karijere, Nebojša Joksimović, dobri crnci – Rašad Rajt i Robert Konli. Ponovo su došli do polufinala Uleb kupa i opet su odigrali dobro prvu utakmicu u Milenijumu. Dobili su tri razlike. Za treći težak poraz opet su morali u severnu grčku, u Solun Arisu. Za Aris je tada sjajno igrao Kori Bruer. Ne ovaj sada Kori Bruer iz Hjustona, nego ovaj naš, evropski Kori Bruer, plej što je igrao u Zadru.

Ostao je dvanaestak sekundi do kraja tekme, a Aris je vodio 3 razlike i imao šut za prolaz u finale. Bruer je uzeo loptu krenuo u reket, izgubio dribling, digao frljoku i ubacio je. Šarenac je kao poludeo vikao jedno 7 puta „KORACI SU BILI! KORACI SU BILI! KORACI SU BILI!“ a Hemofarm je opet izgubio, i to opet mučno. Premotajte na 1:38:23 i pogledajte:

Nije više išlo, tim se rasturio, Topić je otišao, a novi značajan tim Hemofarma se okupio 2008. oko naših mladih zvezda Stefana Markovića i Milana Mačvana pod vođstvom Steve Karadžića. Tu su bile još i sve te poznate face koje je mnogo puta gledao svako ko je u to vreme pratio srpsku i regionalnu košarku: Miljan Pavković, Džo Vukosavljević, Nebojša Joksimović, Bobi Marjanović, Milivoje Božović, Miloš Borisov, Bojan Krstović, Boris Savović, Marton Bader – to je bio jako solidan tim. Da malo skratim, crni Hemofarm je opet uspeo da izgubi polufinale Uleb kupa (da li je tada već počeo da se zove Evrokup?) i bilo je jasno da neka mračna sila jednostavno neće dati Hemofarmu da ikada uspe.

Kompanija Hemofarm je počela da daje sve manje novca za klub, a kao poslednji značajan pokušaj Hemofarma uzimamo sezonu 2010/2011. Ova godina je poslednja u kojoj je Hemofarm još konkurentan Partizanu. Ove sezone su poslednji put igrali finale domaćeg plejofa u kojem su od Partizana ladno pukli 3-0. Od sledeće sezone (11/12.), Hemofarm je u regresiji koja je posledica sve manje para u klubu. Ubrzo, 2012. Hemofarm postaje (vraća se na staro ime) KK Vršac i taj klub i dalje funkcioniše, ali za vrh srpske košarke ipak više nije relevantan.

Najupečatljiviju utakmicu ove sezone, labudovu pesmu tima nekada poznatog kao KK Hemofarm, predstavlja utakmica u kojoj su uspeli da pobede nikoga drugoga do Alena Ajversona. O Ajversonu neću ovde toliko opširno, biće za to prilike, ali Ajverson bio je jedan od mojih najvećih heroja kada sam bio klinac. Vrlo sam bio svestan da je Ajverson svoje odigrao kada je rešio da proba u Bešiktašu, ali kada mi je postalo jasno da će tim koji će gostovati Hemofarmu u Vršcu imati jebenog Alena Ajversona na svom rosteru, već sam se bio odlučio da ću ići u Vršac. Ajverson u ovoj fazi svoje karijere, poslednjoj, nije više bio onako zapanjujuće brz, pa samim tim ni moćan kao strelac, ali je to i dalje bio isti lik koji je zakoračio preko Tajrona Lua. Ajverson nikada neće odigrati tu utakmicu u Vršcu jer će se posle desetak utakmica u dresu Bešiktaša povrediti, tako da ga ja nikada neću gledati uživo. Ta utakmica će biti potpuno nebitna, i niko je neće zapamtiti. Ali, utakmica u Istambulu, biće zapamćena, makar u mom slučaju, kao poslednja velika utakmica Košarkaškog kluba Hemofarm Vršac.

ajverson besiktas

To je bila prva utakmica koju će Ajverson igrati od kada je u Evropi. Bilo je dosta novinara, svi su se izložili, jednostavno, utakmica je dobila previše pažnje za jednu utakmicu Uleb kupa. Jebi ga, Ajverson je to. Uz Odgovora, tu je bio i Majri Četmen (Mire Četmen što bi rekao Denda, ako može Mire Radošević, što ne bi mogao i Mire Četmen?!), i gomila turskih klupskih igrača kao što je Serhat Četin.

Hemofarm je imao jezgro tima koje se u Vršcu uigravalo tokom nekoliko godina, i to je zaista izgledalo dosta dobro.

Plejevi: Pavković, Abdul Hamid (igrao je i dvojku)

Bočni: Krstović, Šutalo, Borisov, Anđušić

Visoki: Mačvan, Milivoje Božović, Boris Savović, Džerom Džordan

Ne znam da li se sećate Mustafe Abdul Hamida, ali on je bio prilično solidan kombo-bek sa UCLA, a Hemofarm mu je bio prvi klub u Evropi. Posle je igrao za Krku, klub iz Libana sjajnog imena Hoops Club, i Artland Dragonse. Sad nemam pojma gde je.

Džerom Džordan je jamajčansko drvo od 216 cm, tako da on sada sedi na klupi u Bruklinu, što je još jedan pokazatelj koliko malo treba da znaš košarku da bi bio uspešan kada si visok 216 cm. U Hemofarmu je npr. bio vidno manje koristan za tim od Milivoja Božovića. Posle Hemofarma je takođe igrao za Krku, igrao je u NBDL, ali i za filipinski tim još sjajnijeg imena – legendarni Talk ‘N Text Tropang Texters. U ovoj tekmi je odigrao 5 minuta.

Ovaj period period je takođe poznat i kao zlatno doba Mačvanove kandže na potiljku, skrivenog dragulja svake utakmice u kojoj je Mačvan igrao, sada je nažalost stalno prekriva kosom.

macvanova kandza

Evo i statistike.

Utakmica je počela i Ajverson i Četmen su prvim korakom mučili odbranu Hemofarma. Ubrzo su otišli na 10 razlike u prvom poluvremenu (24-14). U drugom su nastavili da ih gaze, i na otprilike 6 minuta do kraja, Bešiktaš je vodio 82-65.

Tada na scenu stupa Hemofarm sa šuterskom klinikom koja se u istoriji evropske košarke može meriti jedino sa onom koju je reprezentacija Jugoslavije prikazala 2001. na utakmici sa Letonijom. Razlika se topila i na čelu sa Abdul Hamidom i Pavkovićem, Hemofarm nije mogao da promaši. Na 2 i po minuta do kraja, Hemofarm je stigao Turke na 4 razlike.

U egal završnici Ajverson je izgubio loptu, Mačvan stavio trojku, a potom i Pavković, tako da je na kraju Bešiktaš imao čak dva šuta za pobedu. Oba su promašili – jedan je promašio Odgovor, a drugi Četin.

Hemofarm je ukrao utakmicu u Istambulu, i radovao se sa punim pravom, tada verovatno i ne znajući da će to biti najveći povod za slavlje u klubu u narednih mnogo godina. Odmori se Hemofarme, lepo si služio srpsku košarku.


 

Ostali članci iz ove serije tekstova:

WTF momenti srpske košarke – Part 0 – Uvod

WTF momenti srpske košarke – Part 1 – Petar Božić: druga mladost

WTF momenti srpske košarke – Part 2 – Novi Sad 2007.

WTF momenti srpske košarke – Part 3 – Košarkaški život: Vuk Radivojević

Podelite sa prijateljima...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0
Nikola Novakovic

Autor: 

    Društvene mreže:
  • facebook
  • googleplus

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *